Ulazak u Evropsku uniju po Ivici Dačiću

U medijima čujemo česta ponavljanja odnosno nekakve zahteve naših najviših državnih funkcionera upućenih institucijama EU oko našeg ulaska među zemlje članice Evropske unije.
Naravno u tome najviše prednjači Ministar inostranih poslova Ivica Dačić, čovek smatra da je verovatno sazreo kao političar, stekao iskustvo, što mu se ne može poreći ipak je nažalost čitav naš život u politici, sada možemo slobodno reći i stekao dovoljno samopouzdanja uz sve češće estradne nastupe pred stranim zvaničnicima, jednostavno smatra čovek da je postao maher, kalibar.
     Uglavnom, njihova suština /našeg rukovodstva/ svodi se na nekakve, nazovimo ih nekulturna insistiranja, da nam se daju nekakvi rokovi, koliko sam ga shvatio bar okvirni, kako bi Srbija znala da li će i kada će to ući u EU. Sve je to jedna veoma naivna i providna lakrdija koja je smišljena u našoj političkoj kuhinji da bi, gle čuda, prikazala oštru borbu i zalaganje našeg rukovodstva za ulazak u povlašćen status članica EU. Naravno da je političarima jako dobro poznato pod kojim uslovima se ta trka odigrava, pravila su davno postavljena i sasvim su jasna, nepotrebno je samo njihovo /naših rukovodilaca/ licemerstvo prema svome narodu.
Da li iko od nas građana ove naše lepe i nadasve napaćene zemlje Srbije smatra da smo mi ne zaslužili, zbog svih dosadašnjih Vlada, kao narod smo odavno zaslužili bolji život, nego da li smo sazreli za ulazak u društvo demokratski razvijenih zemalja Evrope. Moje skromno mišljenje kao građanina je naravno da nismo, da smo vrlo daleko, ali opet napominjem ni u kom slučaju zbog nas građana, naroda, već zbog državnog rukovodstva. Kada posmatram iz ličnog ugla profile naših rukovodilaca, smatram da mnogi od njih nisu u neku ruku najmanje normalni, da im nije mesto tu gde se nalaze kako zbog profila svoje ličnosti, pravednosti, stručnosti, mogli bi još naširoko nabrajati osobine koje bi trebale da krase ljude takvog kalibra, ti ljudi jednostavno nisu kompetentni da odlučuju o našim sudbinama.
   Koja su njihova dostignuća u vođenju ove zemlje koja bi nas mogla kvalifikovati za ulazak u bolji život, koju instituciju, poglavlje da navedem, gde smo ostvarili neko bar prividno približavanje evropskim demokratskim standardima. Pođimo samo od lokalnih političara, to su ljudi koje mi svi lično poznajemo i šta možemo da konstatujemo da su to ljudi koji nisu ostvareni ni u jednom segmentu svog života. Uvek su bili na marginama dok nije vreme u našoj zemlji počelo da se meri od dolaska svake vladajuće stranke na vlast. Krasi ih osobina bahatosti, siledžijstva, netolerancije, neškolovani su, ne tu ne mislim zato što su iz SNS, sada pričam o ljudima, loših osobina kojih je Srbija puna koji vrlo lako promene svoje mišljenje, interese i ubeđenja, nazvaćemo ih samo nekvalitetnim ljudima. To su ljudi uglavno bez škola ili nekakvim zanatima koji se nisu uspešno pokazali u zarađivanju hleba od svojih majstorija pa su posao preko stranaka našli u lokalnim samoupravama i JP.
Krenuli smo iz lokala pa idemo gore, ko vam je gore, isti takvi samo su se '90-tih ''snašli'' u poslovima određenog rizika, a nisu imali upliv u politiku na vreme da povećaju svoje bogatstvo pa su to sada učinili. Šta se ceni u njihovom svetu, odgoj i kulturno ponašanje i ophođenje zasigurno ne, stručnost Bože sačuvaj, novac, tuđ i lako zarađen brzi novac koji im donosi zavist ostalih građana istog odgoja i razmišljanja. Tu su sada već luksuzna kola marki Audi 6 i sl. nabudžene devojke i žene kojih su puni instagrami i društvene mreže, moderne domaćice napućenih usana.
 Kada se popnemo još više gore već dolazimo do ešalona ljudi, tatine dece uglavnom koji su dobili koje- kakve diplome na, ja ću ih nazvati sumnjivim fakultetima, a zvaničan naziv im je akreditovanim, te su ni krivi ni dužni postavljeni na odgovarajuće funkcije i važna mesta.
I do čega onda dolazimo pa naravno do života kakav mi to i vodimo, do herojskog otvaranja radnih mesta za 200 Evra, borbe da budeš prijavljen, borbe da imaš pravo na bolovanje posle kojega ćeš moći da sačuvaš radno mesto, dokazivanja svojih prava koja su ti data po rođenju, nemogućnosti školovanja dece koje je jako skupo za naš standard, dece koja nikada nisu naučila da plivaju, lečenja koje funkcioniše samo na RTS-u i bavljenje ličnom promocijom naših vladajućih stranaka i njihovih funkcionera. Znači čista partokratija na delu koja traje već 3 decenije, a koreni joj sežu u praistoriju, bar na našim prostorima, o proveti neću ni pričati jer ako na kraju osnovne škole nemaš novaca da ti dete sprema privatni profesor, džaba ti upisa u dobru srednju školu.
   Da li je ijednom normalnom čoveku shvatljivo i razumno da je naša Država napravila takav sistem da mi kao građani moramo njoj da služimo, bezuvetno i bezpogovorno, naravno da nije, ali kod nas to tako funkcioniše valjda još od onih nesretnih Turaka i njjihove vladavine. Valjda nam je još od njih i zbog njih usađen u naš genetski kod strah od vladara koji stalno viče i preti još gorim životom.
   U Državi nam ništa ne funkcioniše, sada će simpatizeri vlasti skočiti, naravno, ali pišem isključivo sa pozicije građanina željnog boljeg života kojega ni jedna stranka nikada nije uspela privući svojim programom, radom ili bar zalaganjem / laganjem/ za bolje sutra. Kada pričamo o ne funkcionalnosti Države mislimo na sve probleme koje viđamo u društvu, od malih plata, stranačkog zapošljavanja, laži i obmanjivanja, vrlo niskog životnog standarda i opet napominjem, lažnog spinovanja. Za primer svega toga uzmite norme funkcionalnosti bilo koje zapadne demokratske države koja funkcioniše po principu reda i zakonitosti gde važe jednaka pravila za sve. Političari se skoro uopšte i ne viđaju po TV-ima jer im tamo nije ni mesto, njihovi rezultati govore o njima kroz sam kvalitet  života njihovih građana koji je jedino merilo njihovog rada. Tamo da bi neki političar ostao primećen i zapažen od strane građana, mora nešto da učini za njihovu dobrobit. Sve je podređeno najpre uređenosti države, a zatim pravu i dobrobiti građana. E to su ti standardi i merila o kojima ja govorim. Nama kao građanima uopšte ne sme da bude važno ko je na čelu Države, Vlade ili nekog resornog ministarstva, nama treba da bude važan naš standard i povlastice koje možemo da ostvarimo, a koje nam omogućava naša Država
   E to su teze koje bi trebale da daju za pravo, Vama gospodine Dačiću da od evropskih zvaničnika tražite nekakve rokove i datume, jer to izgleda malo nedolično za političara vašeg kalibra i iskustva, baš kao i malo dete kada traži lizalicu pa je nestrpljivo. Da se ja pitam, koji vapim za boljim životom kao i milioni mojih sugrađana, ne bih vam nikada to beneficiju omogućio.