Sasvim obična razmišljanja
Pre par dana jedan naš opozicioni političar napisao je twit u kojem govori kako je dočekao dan kada njegov sin stiče polako svoju samostalnost, pokazujući je voljom da letuje sa svojim drugarima na moru. Naravno, twit odiše ponosom i hvalospevom kako prema svome potomku, tako i prema sebi samome. Taj detalj je na društvenim mrežama protumačen kao i sve kod nas, dvostruko. Jedni mu se dvodvoravaju sličnim iskustvima, dok mu drugi zameraju takav način ''hvalisanja''.
Naime o čemu se radi, dotični je ušao u politiku sada već davnih godina, afirmisao se kao ličnost, političar sa svim ljudskim slabostima i vrlinama, kako političari vole da kažu ušli su u politiku radi dobrobiti prema svome narodu. Oni su pre svega prvenstveno javne ličnosti, svaka njihova izjava ima svoju vrednost i težinu, važe se mnogo puta, tumači se na sve moguće načine, zato bi i trebalo da su naučili da na takav način i sa takvim izjava postupaju oprezno.
Pošto je više nego očigledno da kao narod nismo u mogućnosti da utičemo ozbiljnije na svoju sudbinu, pravo na komentarisanje i njihovo kritikovanje preko društvenih mreža nam se nikako ne bi smelo osporiti, pogotovo od ljudi koji su u međusobno sličnom položaju i statusu.
Mislim da ne bih pogrešio, ako bi se izrazio da je ''obaveza'' svakog slobodomislećeg građanina da kritikuje aktuelnu vlast i njihove postupke koji nisu u skladu sa interesima njenih građana. Apsolutno ništa nismo naučili iz neke ne tako davne prošlosti, delimo se uglavnom i dalje na dve struje, nekakve građanske i ove sadašnje nacionalističke koja je na vlasti. Nema pravog kontra tega, ustvari pomalo jako bojažljivo se zapravo budi i treća strana, koja je ipak spoznala da su interesi nas građana jedini i najbitniji. Ništa žuti ili plavi, to su gluposti, budalaštine koje trebamo sahraniti jednom zauvek. Mi smo ti koji su odavno trebali političarima da budu na prvom mestu.
Da li možda taj političar sa vrha teksta zna, da li je svestan da ima ljudi koji nisu svoju decu bili u mogućnosti da pošalju na more već 25 godina. Morao bi da ima, trebao bi da vodi računa o njihovom dostojanstvu kada daje takve izjave preko društvenih mreža. Ti mali nevidljivi ljudi, heroji naše zemlje su svuda oko nas, ti ljudi, izraziću se figurativno radnici u rudniku koji prehranjuju svoje porodice sa 150 Evra mesečno, koji ni za vreme jedne vlasti do sada nisu dobili barem delić dostojanstvenog života ljudi i njihovih kolega u zapadnoj Evropi. E to je ono što smeta, na šta su političari bezobzirni, ali ipak to ide sve iz njihovih ličnih tumačenja. Nama je nebitno ko je, kada i koliko proveo na vlasti, građani imaju loš standard, znači da i dalje opasno smrdi u Državi.
Lično zastupam mišljenje da su stranke nepotreban luksuz jednoj takvoj Državici kao što je naša, bar na ovaj način kako danas funkcionišu, sve bi trebalo da se nalazi u institucijama sistema i tu da se sav posao završava.
Političari su ti koji deci mogu da priušte ugodna letovanja, školovanja u skupim privatnim školama, kasnije studiranja na inostranim univerzitetima, nakon čega ih zapošljavaju u kompanijama sa vrtoglavo visokim primanjima, sve se zna, sve je javno i svi na to ćutimo.
Коментари
Постави коментар