Nasilje u Srbiji XXL formata
Datum je 05.12.2017.godine, što bi rekli ispraća se celokupna kalendarska godina, koja je protekla kao i uglavnom, sve do sada i to u svim segmentima društvenog života, međutim ono na šta bi se ponovo osvrnuo je to famozno nasilje svih vrsta koje je poprimilo više nego alarmantne razmere u Srbiji.
Prije par dana desilo se kako statističari kažu i 27. nasilno ubistvo žene u Srbiji, čiji je kratak život okončan od strane nasilnika. Povredama je podlegla još jedna ćerka, sestra, majka, supruga, jedno živo biće koje nije, gle čuda, ponovo shvaćena ozbiljno, čiji su vapaji za pomoć protumačeni šablonski kao još jedna porodična rasprava u nizu.
Posao iz svog domena rada obavili su i Policija i Centar za socijalni rad i Tužilaštvo itd,itd. Suma sumarum još jedno nebranjeno ljudsko biće nasilno i od ruke bezumnog krvnika napustilo je svoje najmilije.Šta dalje, kojim putem i na koji način, na to je više nego očigledno da niko od onih koji bi trebalo da se bave tom problematikom, nema odgovor,
U moru predmeta Policije i Tužilaštva, mnoge porodične ili emotivne rasprave za njih su samo još jedan predmet, slučaj, naravno koji se radi kao i svi, po utvrđenom protokolu rada. Uglavnom u njihovim postupanjima nema nekih nepravilnosti, ono što je nedostatak takvog sistema rada oni neće moći otkloniti, a mislim ni rešiti.
Naime između građana i Pravosuđa, nalaze se zakoni. Što znači ako se ne pridržavaš nekih normalnim propisanih i nepropisanih društvenih vrednosti i standarda, podležeš krivičnim sankcijama kao i krivičnom gonjenju. E tu smo sasvim ogoljeni, između toga nalazi nam se jedna ogromna praznina, jedan neiskorišćeni manevarski prostor koji moramo što prije kvalitetno ispuniti. Kako i na koji način.
Za početak da se svaka ponovljena rasprava nadgleda, kontroliše, da su učesnsnici rasprave obavezni po slovu zakona javiti u Centar za socijalni rad na razgovor,ne kao i do sada, nego organizovati posebne radionice sa posebno obučenim predavačima, psihijatrima, još jednom napominjem, obavezni. Nasilnike u početnim stadijima njihovog delovanja obavezati na posećivanje takvih radionica. Interesantno je da u suzbijanju delovanja nasilja svih oblika i vrsta nisu uključene neke stručne i profesionalne službe Ministarstva zdravlja, psihijatri.
Veoma je bitno da se nasilna lica moraju izdvojiti iz svoje sredine bar na taj način, takve ljude je potrebno edukovati i ''maltretirati'' sa mnogim stvarima koje su propustili da nauče i shvate u životu.
Mnogi će reći da postoje psiholozi u Centrima za socijalni rad, a kako smo dosad videli, očigledno njihov rad i delovanje nije dovoljan. U tehničkom smislu postojećeg funkcionisanja zaštite žrtvava od nasilnika, možemo nabrojiti mnoštvo nedostataka, opet bih naglasio same organizacione strukture, od udaljavanja nasilnika od žrtve, što se u mnogim slučajevima do sada pokazalo kao neadekvatno (ima slučajeva da sama žrtva skriva nasilnika, uplašena, naravno njegovom reakcijom kada se opet vrati kuči) pa do onih starih i nama dobro poznatih veza i poznanstava.
Naime kada Policija nasilnicima i privremeno oduzme oružje, ako je nasilnik politički ili financijski moćan, a u velikom postotku takvi ljudi i odgovaraju najčešće profilu nasilnih i bahatih ljudi, oružje koje je oduzeto u Upravnom postupku, takvim licima pod razno-raznim objašnjenjima se i vrati.
Govorim za one koji imaju uticaj, na običnom građaninu zakon se primenjuje.
Znači mi u takvim slučajevima imamo primenu zakona, ali veoma često se koriste i mogućnosti koje ne bi smele u takvim slučajevima da se rade, a koje se ubace u sam zakon pri samom njegovom donošenju, čime se poništava sva efikasnost pojedinog člana zakona.
Znači u našem sistemu postoji samo represivna mera protiv nasilnika, novčana kazna ili manja zatvorska, koje ni izbliza nisu dovoljne, taj međuprostor pod hitno treba popuniti sa nadogradnjom celokupnog sistema borbe protiv svih oblika nasilja.
Čitajući razne novinske članke, mnogima od nas su dosadili pojedini novinari i njihove izjave, kolumne kako god, koje nam samo statistički nabrajaju i opisuju sam čin pojedinog akta nasilja koje je završilo na najtragičniji način. Shvatam da oni skreću pažnju javnosti i na taj način pokušavaju da izvrše određeni pritisak na zakonodavnu vlast, ali bi mnogi od nas bili mnogo zadovoljniji kada bi i oni sami malo dublje prionuli u taj problem, kako pa za početak da probaju da objavljuju intervjue sa stručnim ljudima i njihovim idejama i iskustvima u borbi protiv nasilja.
Коментари
Постави коментар