Sasvim obična razmišljanja

                                                   Nasilje u porodici

   Kakav komentar bi čovek mogao dati na ubistvo koje se desilo dana 05.07.2017.godine u prostorijama Centra za Socijalni rad na Novom beogradu , kojom prilikom je ispred svoje troje maloletne dece na više nego mučki i brutalan način ubijena Olga Lovrić od strane supruga Milana Lovrića. Opet smo ostali zgranuti brutalnošću jednog roditelja, supružnika, njegovom sumanutom odlukom da digne ruku i presudi nekome u čiju ljubav se nekada zaklinjao. Ostaće ponovo nedorečena mnoga pitanja, nagađanja i objašnjenja raznih centara, službi i institucija, baš kao i nebrojeno puta u prošlosti.

   

    Ako se upustimo u neku analizu rada uključenih službi i institucija, dolazimo do činjenice da je možda i bilo nekakvih propusta, ali da su oni takvog značaja da nisu u tolikoj meri mogli da utiču na krajnji ishod događaja. Krivićemo Centar za soc.rad što nije imao neko obezbeđenje, a znamo da nije u njihovoj moći da do istih i dođu i oni od neke više instance dobijaju ograničena novčana sredstva, ograničeni su sa ljudstvom, sa raznim materijalno-tehničkim problemima se bore, baš kao i svi.

   Okrivićemo možda i Policiju što ne obezbeđuje Centre, to je onako na prvu loptu što bi rekli. Zamislite samo kada bi Policija obezbeđivala svaki Centar za soc.rad u zemlji, koliko li bi samo bilo potrebno ljudi za takvo nešto, pored svog ostalog rada iz domena njihove nadležnosti.

   Bacamo krivicu na Tužilaštvo jer je i ono uključeno u taj krug funkcionisanja u borbi protiv porodičnog nasilja. Oni odlučuju po prijemu inofmacije koju dobijaju od Policije o nekom događaju nasilja, zanači upoznati su sa događajem onoliko koliko im se prenese u toku telefonskog razgovora, što bi značilo minuta ili dva vremena da se donese nekakva odluka na postupanje, naravno uz mogućnost nastavka daljeg odlučivanja. Mnogo, mnogo puta je to dovoljno da se određeno nasilje u porodici zaustavi, prekine ili odloži do daljega, a ovo treće je u ogromnom broju slučajeva najčešće, jer nasilnik se retko kada zaustavlja sa nekakvim sankcionisanjem. Zašto, pa zar možemo i da pomislimo da ga je recimo neka mera zatvora od mesec-dva, godinu, toliko promenila da mu je promenila njegov celokupan odgoj, vaspitanje, kulturološke navike, običaje, šta god hoćete u najmanju ruku ako se tome budemo nadali, ostaćemo uvek i dalje suočeni sa još gorim i žešćim zločinima.

Znači ne možemo reći da institucije ne funkcioniše, one rade ali prema tako utvrđenim zakonskim normama, e sada da li su one dobre i dovolje pa očigledno je da nisu i da se moraju u mnogome poboljšati.

   Iluzorno je nadati se i očekivati da ćemo donošenjem nekog zakona protiv nasilja uspeti da sprečimo u nekom značajnijem broju činjenje nasilja ili zločina. Takve stvari su suviše kompleksne i dugotrajne, ne vredi nasedati na dnevno-političke poštapalice političara koji kroz usvajanje nekog zakona pokušavaju da steknu koji bod, propagirajući da će baš taj njihov potez rešiti probleme u datom trenutku.

   Vratimo se za trenutak ponovo na Milana Lovrića, kažu da je osuđen na dve godine zatvora zbog nanošenja povreda svom sinu, pušten je prevremeno zbog dobrog vladanja. E sada bi mogli da se upustimo u samu suštinu manjkavosti sistema u borbi protiv nasilja u porodici. Ko i na osnovu čega donosi odluku o dobrom vladanju, ako je od strane radnika za izvršenje krivičnih sankcija i to na osnovu dobrog vladanja koje je tamo pokazao, to je čist idiotizam. Da li u takvim odlukama učestvuju lekari nadležnih zdravstvenih institucija, ne mislim na nekakve psihologe ili druge zaposlene u takvim zatvorskim ustanovama nego na kompletne stručne službe koje će dati kompletnu sliku fumkcionalnosti takvog lica. Ruku na srce čisto sumnjam, prosto ne verujem, prvo što će se reći to je da je takav način veoma komplikovan i skup. Drugo što mi bode oči, ako si jednom osuđen zbog nasilja u porodici pa dođeš drugi, treći još koji put, znači da sa tobom nešto nije u redu. Takvi ljudi bi morali već nakon drugog dolaska da se uključe u obavezne programe lečenja, savetovanja, odvikavanja, da za takve ukratko postoji poseban program pored izdržavanja kazne tako i rehabilitacije u ponašanju.

   Dok se ne počne primena nekog stvarno odgovarajućeg sistema zaštite zlostavljanih lica, mi nećemo imati stvarnu zaštitu naših porodica od izopačenih ljudi koji smatraju sebi za pravom da mogu drugom živom biću da nanose povrede raznih vrsta ili što je najgore da  oduzmu nekome život.

U suštini na nasilje možemo da se osvrnemo iz mnogo uglova da navodimo mnogo predloga za njegovo poboljšanje, ali da bi stvarno nešto bilo pomereno sa nulte tačke treba krenuti baš iz te porodice koja je osnovna ćelija ljudskog društva, osnovna i najvažnija u odgoju dece.